Рудници жељезне руде ”Љубија” и ”Mittal Рудници Приједор”, као произвођач жељезних руда налазе се у западном дијелу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Три изграђена рудника: ”Љубија”, ”Томашица” и ”Омарска” налазе се југозападно, југоисточно и источно од града Приједора, на удаљености од 14 до 25 километара. Рудоносно подручје, односно Санско-унски палеозоик, површине око 1200 км² заузима простор између Новог Града- Приједора- Бронзаног Мајдана, Санског Моста и Будимлић Јапре. Ово подручје је недовољно истражено и представља основу за наредна истарживања. До 1992. године Рудници ”Љубија” су били главни снабдјевч жељезном рудом капацитета за производњу челика у Југославији.
Историја рударења
Копање жељезне руде и производња жељеза на подручју Љубије траје од самог почетка жељезног доба, а то је период од преко двије хиљаде и пет стотина година. Најмање пет стољећа прије нове ере, Феничани трагајући за златом и сребром, а затим за жељезом, кренули су уз обале средоземног мора у сва подручја богата рудама, те тако су стигли и у наше крајеве. Изградили су руднике и талионице чија је технологија била примитивна, али примјерена тадашњем времену. Интересантно је да су Феничани били трговци који су искориштавали туђе богатство, па им је као радна снага служило локално становништво. Рудоносни терени су били богати шумама и водотоцима и уз њих су настајала рударска насеља. Лежишта троске и трагови прастарог рударства нађени су на многим локалитетима ове регије, као што су: Каменград, Сасина, Бронзани Мајдан, Стари Мајдан, Стара Ријека, Бришево, Љубија, Видрењак, Будимлић Јапра, челопек, Благај, Тевановићи, Томашица, Мракодол.. То је свједочанство да је овдје од давнина копана жељезна руда и произведено гвожђе.Најстарије феничко насеље на средоземљу било је Крета из које се развила Грчка цивилизација. У техничком умијећу Феничани су били учитељи Грка, а гвожђе из Љубије, захваљујући њиховом умијећу већ тада је путовало у Грчку и грчке колоније.
Почетак индустријске производње
Након окупације Босне и Херцеговине 1878. године, аустроугарске власти су сва рудна блага у Босни и Херцеговини прогласиле државном својином. Приступили су истражним радовима, како би утврдили резерве и испитали могућности експлоатације. Међу стручњацима посебно се истакао геолог др Кацер, који је указао на знатне количине жељезне руде на подручју Љубије и корист од њене експлоатације. Процијењено је да резерве износе око 20 милиона тона, те да љубијска руда садржи мало штетних примјеса и да се врло лако топи у пећима. Због великог значаја ове руде настала је свађа између Аустрије и Угарске о томе коме ће припасти право на експлоатацију. Развила се полемика да ли подићи жељезару у Приједору, што је био став Аустрије, или сирову руду извозити у Угарску, што је био став Угарске. Међутим Први свјетски рат омео је све рачуне ”партнера” и до изградње жељезаре није дошло, али је дошло, због велике потребе за жељезом, до форсираног отварања индустријског рудника жељезне руде. Рудник је отворен 1916. године због ратних потреба Аустроугарске монархије на брду Јаворик код Љубије. Година 1916. узима се као година почетка индустријске експлоатације жељезних руда на нашим просторима.